Nastavljamo sa retrospektivom „Super Subote“ – nakon Srbije, na redu je Estonija!
Estonija je zemlja koja me je „kupila“ u ove zadnje 2 godine sjajnim i nadasve originalnim pesmama. Naravno, svi se sećamo Urban Symphony (završile kao 6.), ali i nezaboravnog Robina Juhkentala, tj benda Malcolm Lincoln koji, istini za volju nije uspeo da se domogne finala, ali je imao genijalan nastup u Oslu („Siren in my head... makes that awful sound...“).
Ove godine, malena – ali muzički moćna baltička zemlja nam šalje svoju... paaa... mladu super-zvezdu. U pitanju je Getter Jaani, koja je inače bila finalista nekog njihovog lokalnog muzičkog talent show-a (Idol, X-Factor, taj rad). Getter ima 18 leta i međ’ ESC fanovima je već prozvana kao „estonska Kejti Peri“. Tja.
Elem – sama pesma. Iza numere „Rockefeller Street“ stoji Sven Lõhmus, veliko „ime“ estonske pop muzike koji je radio i za Urban Symphony, ali i Vanilla Ninja, estonski girl rock bend koji je predstavljao Švajcarsku 2005. godine. E sad – samo ime je dovoljna garancija da je u pitanju hitična pop pesmica, koja lako ulazi u uši i koja ima velike šanse da bude zapažena u Dizeldorfu.
Ne sumnjam da će muzički fanatici (poput mene) uočiti da strofe i celokupna atmosfera pesme pomalo podseća na čuvenu club anthem „Avalon“ (obavezni klik na video), ali očigledno je da je u pitanju samo inspiracija, ne plagijat. Izgleda da je Sven sklon da insipiraciju traži na drugim mestima, setimo se da je i „Rändajad“ zvučao kao čuvena „Reach out (I’ll be there)“. Vokalno – na studijskom snimku koji možete skačiti dole (as always ;) ), Getter zvuči sasvim dobro, dok se čini da se nije baš najbolje snašla uživo. Dosta škripe pri kraju pesme.
Prognoza? Pesma je primljena izuzetno dobro međ’ fanovima Eurosonga, ali to ne garantuje prolazak u finale, mada bih bila prilično iznenađena da se to ne dogodi.
I za kraj, što bi rekao Jerry Springer, final thought. Estonija ima manje od 1.5 miliona stanovnika. Talin, glavni grad, jedva preko 400.000 duša. 2 državna TV kanala, 11 komercijalnih TV stanica. Srbija ima oko 7.3 miliona stanovnika. Beograd oko 1.6, roughly. Pa opet – Estonija ima 50 puta bolju i kvalitetniju zabavnu muziku od naše. 50 puta više bendova i izvođača. FU RTS. FU Pink. FU Grand. FU.
OK, evrovizijska „Super Subota“ je završena, koga ćemo prvo?:)
Pa Srbiju, of course. :)
No, na samom početku, hajde da apsolviramo nekoliko stvari. Pre svega, bez obzira koga RTS delegira da komponuje pesmu sa kojom ćemo se predstaviti na ESC – Beovizija (onakva, kakva je – prepuna propusta, neregularnosti i td.) je kudikamo bolje rešenje. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je pogrešno birati između 3 slične pesme, bez obzira da li su ih komponovali Bregović, Joksimović, Brajić ili porodica Kovač. 3 pesme su nedovoljne.
Druga stvar koju moram da primetim: naša zabavna muzika je u komi. Na prste jedne ruke možeš da pobrojiš interpretatore koji nešto zaista vrede i koji neguju muziku koja nije kontaminirana etnom. Ovoj zemljom dominira Grand produkcija (sranja), a ta vražija Beovizija je bila barem teoretska šansa da neko „nepoznat“ na trenutak bude „in the spotlight“ i pokaže šta zna i ume. Sistemom koji je sada aktuelan, jedina šansa za zabavnu muziku je jako kompozitorsko/interpretatorsko ime sa autoritetom (kao što su Kovači) iza koga RTS ima petlju (da ne kažem cojones) da stane, a jedini način za promociju neotkrivenog talenta je da te neko „jako kompozitorsko/interpretatorsko ime“ zapazi na YouTube. A gde drugde? Naravno, uvek možeš da pogaziš svoje principe i odeš na „Zvezde Granda“ i da cupkaš u krilu čika Saše i odgovaraš na pitanja novinara tabloida, ali... Gde je tu integritet?
E zato što je situacija sa našom zabavnom muzikom takva kakva je, neću da hejtujem RTS zbog toga što nas je sinoć naterao da biramo između sličnih pesama. U stvari, da budem iskrena - kada sam čula da su oni delegirani da komponuju, na trenutak me je obuzeo osećaj spokoja. Znala sam da se nećemo izblamirati. Možda ne prođemo u finale, ali barem ćemo ostati dostojanstveni. A onda smo čuli i pesme.
„Breeze“ – „Ring Ring Ring“... taj fazon i imidž ne leže mom „senzibilitetu“. Provalila sam da je to fin način da kažeš da nešto ne gotiviš, a da ne ispadne da si hejter. :) Šalu na stranu, nije pesma loša, melodija je catchy, sve je to fino, ali brate, gde nađoše da u pesmi pominju Mitra Mirića? Pa zar ćemo i njega u Evropu?! Zlo i naopako. :)
No, da se ne lažemo. Svi smo mi znali da će se glavna borba voditi između švesterki Kovač. Znali smo da je Aleksandra najavila baladetinu, i znali smo da je Kristinina pesma uptempo, koju izvodi nepoznata, ali talentovana Danica Radojičić - Nina. Međutim, pre samog izbora, malo ko je mogao da pretpostavi da će Nina tako ubedljivo trijumfovati.
Aleksandra se predstavila numerom „Idemo dalje“, komponovanom na tekst njene pokojne majke Spomenke. Bez obzira na pomalo razočarane komentare na Twitteru, pesma je prilično dobra, pažljivo i brižljivo skrojena, sa svakom notom na svom mestu. Aranžman je besprekoran, produkcija i interpretacija takođe, ali... Uvek ima neko „ali“. Sa ovakvom pesmom bi bilo izuzetno teško odskočiti na ESC. Moćna interpretacija nije dovoljna. Obična power balada nije dovoljna. Da je kojim slučajem Aleksandra angažovala Timbalanda da propusti pesmu kroz svoje šake i da pesmi da neki „twist“, sve bi bilo drugačije. Ovako, „Idemo dalje“ je vrlo vrlo vrlo dobra pesma, biće slušana, ali u ovakvom izdanju nije za ESC.
Što se pobedničke pesme tiče, s obzirom na to da smo pre nje čuli i Breeze i Aleksandru, već nakon uvodnih taktova smo skapirali da je to pesma kojom ćemo se predstaviti Evropi. Znajući muzički opus sestara Kovač, i Kristine i Aleksandre, ova pesma nije stilsko iznenađenje. To je onaj „provereni“ retro zvuk, standardno obogaćen gudačkom sekcijom, sa kvalitetno neobičnim tekstom i uvek, ali uvek vrhunskom interpretacijom.
Nina nije razočarala, naprotiv. Pesma joj je legla k’o budali šamar, scensko prisustvo bez greške, kao da iza sebe ima decenije nastupa. S obzirom da i Kristina ima izuzetno visoke standarde kada su aranžman i produkcija u pitanju, dobili smo kompaktnu pesmu sa pravom merom – niti je previše kitnjasta i „gizdava“, niti je „overproduced“. Međutim, kao i kod svih kompozitora koji se tvrdoglavo drže svoj fazona, uvek postoji rizik da se „ponavljaju“. Tako i „Čaroban“ na trenutke stvarno asocira na Aleksandrinu „Ti“, naročito u strofama. But – it all stays in the family. ;)
A sada i ono što je najbitnije – nastup na ESC. Što se scenskog nastupa tiče (i u smislu koreografije, i odeće, i pratećih vokala), sve je na svom mestu i kapiram da tu ništa ne bi trebalo da se menja. Međutim, ono što možda ne bi bilo loše, a što bi značajno „apgrejdovalo“ pesmu i povećalo naše šanse, to je da se maaaalo modernizuje. To što je sama pesma retro, to uopšte nije hendikep, naprotiv. Samo malo „Mark Ronson“ fazona, maaalo modernijeg ritma, i pesma će biti kao bombonica. One more thing: RTS ne sme da štedi na promociji. Nije dovoljno obići dve-tri susedne zemlje kao do sada. Ovo treba da se odradi kako treba.
Što se tiče komentara međ’ Srbadijom tiče, oni nisu toliko relevantni iz prostog razloga što Srbi ne mogu da glasaju za Srbiju, tako da --- screw ya. :) Mnogo su bitniji komentari ESC fanova širom Evrope, a koji su mahom pozitivni. Uglavnom, svi su prijatno iznenađeni. Verovatno su očekivali neki etno, po kome smo prepoznatljivi.
Čini se da napokon imamo pesmu za koju neće glasati samo dijaspora i komšiluk. „Čaroban“ ima lepu priliku da pokupi i glasove iz zemalja od kojih obično dobijamo „šipak“. Uopšte ne sumnjam u prolazak u finale. Još je rano davati konkretne prognoze, nacionalni izbori su još uvek u toku – ali nema razloga da ne budemo optimisti. Kad je Nina za jedno veče uspela da šarmira sve nas, neka bude barem upola uspešna 10. maja, prolaz u finale će biti kao otimanje lizalice od bebe. Laganica. Smooth sailing. ;)
Kao što rekoh sinoć na Twitteru, „Congratz, kiddo. Make us proud!“ :)
Čekali smo na njihov povratak od 1997. godine. I ranije su nas napuštali, šatro „zbog nezainteresovanosti italijanske javnosti“ (a zapravo zbog nekih čudnih kompleksa). I svake godine smo se pitali „gde je ta Italija?“ Gde je ta zemlja koja je iznedrila čuvenu „Nel blu dipinto di blu“, i koja je isprdnula Tota Kutunja?
Napokon, nakon 13 godina pauze, Italija je ponovo deo Eurovision Song Circus-a, i naravno, deo „Big 5“. I evo šta nam nude. Ovo. Ovo nam nude.
Odmah da napomenem: nisam u fazonu italijanske muzike. Od izvođača cenim Giorgiu, Lauru Pausini, Annu Oxu (jbg, ima glaščinu), Annu Tatangelo i još par likova. Kada čujem Erosov „glasić“, go*na mi se jedu. Bukvalno. Njihov pop uglavnom kapiram kao veoma pretenciozan. Ali zamislite tu količinu mog šoka kada sam čula ovo. Vot. D. Fak.
Lik se zove Raphael Gualazzi, i ne, nakon ove pesme zaista nisam imala želju da ga izgooglam kako bih vam pružila koju informaciju više. Nekako mi mrsko. A evo i zbog čega.
Italijani se večito furaju kako su pesme koje šalju na ESC vazda „isuviše kvalitetne“ za nešto tako „jadno i patetično“ poput Evrovizije, te je njihov elitizam i više nego na mestu. Da bi dokazali kako su oni muzički superiornija bića od nas ostalih, ove godine su izabrali da nam pošalju lika koji je u džez varijanti. Stvarno.
Mislim, brate, alo. Koliko pretenciozan treba da budeš? Koliki snob moraš da budeš? Šta uopšte prolazi kroz glavu ljudi koji šalju jazz na ESC? Jbt, Lordi su barem bili zanimljivi, ovaj dečkonja je snooze-fest! Kapiram ja džez, veoma ga cenim, ali čak i u domenu džeza – ovo je tako prosečno, mlako, osrednje i potpuno neinventivno. Ništa, ama baš ništa novo.
OK, Francuzi su jednom prilikom pokušali nešto „neuobičajeno“ kada su poslali Patriciu Kaas. Ali Patricia je diva (i završila je na zasluženo solidnom 8. mestu), a ovaj... kako se zove... Guido? Zvaćemo ga Guido, mrzi me da čitam tekst od početka; dakle - izbor ovog malog prdeža Guida mi je potpuna enigma. Pa na tom vražijem San Remu je bilo TOLIKO boljih pesama.
Na kraju... pesma nije toliko loša, koliko je „tema promašena“. Ali nema veze – Italijani su postigli svoj cilj. Opet će moći da kake na sva zvona kako su „njihove pesme isuviše dobre i kvalitetne“ za ESC.
Očekivala sam više, mnogo više. Što se mene tiče, nisu se morali ni vraćati. Ali zato ’oću Luksemburg. Luksemburg je uvek razvaljivao sa dobrim pesmama.
Napokon je došao trenutak za review neke od zemalja bivšeg Jugo-bloka! Najvredniji su bili Bosanci, koji su još ranije delegirali regionalnog superstara Dina Merlina. Da će Dino po drugi put nastupiti za BiH znalo se još u decembru prošle godine (prvi put je nastupio 1999. godine sa Beatrice Poulot, numera se zvala „Putnici“ i završila je na solidnom 7. mestu). Međutim, sve do juče smo čekali da čujemo kako će zvučati ovogodišnja bosanska uzdanica. Pa... da vidimo.
Numera se zove „Love in rewind“ (naravno, možete je skačiti sa linka dole), i da, ako ste pomislili da će biti izvedena na engleskom – u pravu ste. Pesma će istini za volju biti snimljena na nekoliko jezika (na „domaćem“ jeziku, numera se zove „Sito“), mada moram da primetim da se Dino sasvim fino snašao sa izgovorom engleskog, te pesma ne zvuči osakaćeno u tom smislu.
U muzičkom smislu, Dino ostaje dosledan svom fazonu. U pitanju je pop zvuk, poprilično lišen etno-zvuka (osim u Dinovom glasu, na šta smo već navikli ;) ). Ono što mi je upalo u „uši“ su klavir i ritam u pozadini koji su me podsetili pomalo na pobedničku Rybakovu „Fairytale“ iz 2009. godine. Sveukupni utisak je više nego pozitivan, ali mi se nakako čini da se pesma završava bez „klimaksa“ koji bi pesmu zaokružio kako treba. No, dobro.
Bez obzira na par sitnijih detalja koji ne kvare celokupan doživljaj, komšije nemaju razloga za brigu – pesma će sigurno proći u finale. I to ne samo zbog Jugo-bloka koji će stati iza Dina, ne samo zbog vredne dijaspore Jugo-bloka, već i zbog proste činjenice da je pesma kvalitetna. A ovo kažem kao neko ko ne voli Dina Merlina, niti sluša njegovu muziku.
Šta je, nemate pojma o čemu pričam? Potpuno vas razumem, ni ja nisam znala do pre nekoliko dana da je Sakartvelo zapravo Gruzija. Na gruzijskom jeziku. Cool, zar ne?
No, pre nego što započnem review pobedničke pesme, moram sa vama da podelim svoju impresioniranost mnogim numerama koje sam čula na gruzijskom nacionalnom izboru. Iako imam običaj da često čeprkam po muzičkim scenama "malih" zemalja, nisam mogla ni da pretpostavim da će me izvođači iz Gruzije ovoliko oduševiti (za razliku od mnogih etabliranih muzičkih scena zapadne Evrope). Naime, od 8 pesama koliko je učestvovalo u finalu, čak 4 su mi se dopale "na prvo uvo". Među njima i pobednička, koju izvodi grupa Eldrine, a koja se zove "One more day".
Eldrine su od samog početka važili za favorite, baš kao i drugoplasirani Temo Sajaia, čija je "Soldier's song" pobrala brojne simpatije kako domaćih, tako i stranih fanova. Da je kojim slučajem Temo pobedio, evropska publika bi konačno mogla da čuje kako zvuči gruzijski jezik (veoma interesantno, btw), ali je pitanje kako bi na sve to reagovali Rusi, pošto je pesma izrazito patriotska. Tekstom asocira na našu staru "Volimo te otadžbino naša" iz 1998. godine. U svakom slučaju, veoma interesantna numera, pozivam vas da je overite na DL linku ispod.
A sada - sama pesma. Ne naročito originalan mix rock zvuka i hip-hopa, koji u njihovom izvođenju zvuči iznenađujuće kompaktno i dobro. Ono što "bode uši" je nešto slabija "live" interpretacija ženskog vokala, Tamar Vadačkorije a.k.a.”Tako” mada se po forumima šuška da je Tako bila bolesna tokom ovog nastupa. Oh well. Svakako da ću još pronjuškati po dosadašnjem opusu ovog sastava, s obzirom da zvuče kao da zaista znaju šta rade (a i na drugim live snimcima, devojka zvuči OK). ;) Inače, ceo bend ima “priču” – Tako je navodno imala neki fensi šmensi opasan korporativni posao, pa je onda doživela neku tešku nezgodu kada je fasovala amneziju… I rešila da se bavi muzikom. Pa je bila na ivici da skroz mentalno prsne, a onda joj se vratilo sećanje, pa je napustila bend, pa se vratila… sve u svemu – sapunica. Samo Fernando Colunga nedostaje. :)
Prognoza: Sakartvelo tj Gruzija, deo je ex-sovjetskog bloka. Treba da se dogodi čudo, pa da Eldrine ne čujemo i u finalu. A tamo je već sve moguće. Čak i visok plasman.
Prošle noći, Nemačka je birala svog predstavnika za ESC. Tj, budimo precizniji, Nemačka je birala pesmu, pošto je predstavnik još davno izabran. Veliko veće šamana iz nemačke državne televizije je još ranije donelo odluku da drugi uzastopni put Lena Meyer Landrut bude ta koja će predstavljati aktuelnog "nosioca titule" u ESC kategoriji.
In all honesty, meni je zaista teško da se distanciram u svom pokušaju review-a pesme, s obzirom na to da prema imenovanoj, kao i njenoj pesmi sa kojom je trijumfovala prošle godine, gajim prilično veliki animozitet. Da sam zlobna, rekla bih da je pobedila hipsterka sa prosečnom pesmom, prosečnim glasovnim mogućnostima, dosadnim nasuptom i nikakvim scenskim prisustvom (kao da joj se išlo u WC zbog #2), a da je pobedila samo zato što je postojao rizik da ceo festival bude doveden u pitanje zbog konstantno loših plasmana zemalja "Big 4". To bih rekla da sam zlobna.
A pošto nisam zlobna, reći ću da je Oslo 2010. godine čuo kudikamo više boljih i kvalitetnijih pesama od "Satelite" (uzmimo za primer Dansku, Rumuniju, čak i Tursku), ali eto. No, dosta o Oslu, vreme je za Dizeldorf.
Lena je izvodila nekoliko pesama (poprilično dosadnjikavih, ako mi ne verujete, uverite se sami - na YouTube možete pronaći sve nastupe), od kojih se kao pobednik izdvojila numera "Taken by a stranger". Da vidimo šta nam Nemci nude ove godine.
Atmosfera pesme neodoljivo podseća Soft Cell i čuvenu "Tainted Love". A tu negde mi provejavaju asocijacije na "Maneater" (Hall & Oates). Prepoznatljivi electro-pop šmek, tako karakterističan za osamdesete godine, u ovom slučaju produkcijski ogoljen do nivoa da više zvuči kao demo snimak, a ne pesma prošlogodišnje pobednice. Sigurno je da će pesma pretrpeti cutove i izmene (da bi bila u skladu sa ESC pravilima, mora da smrša 20ak sekundi), ali taman da je izvodi berlinska filharmonija, to teško može da od ove pesme učini ozbiljnog pretendenta na bilo šta.
OK, sada stvarno mislite da sam zlobna. Pesma zaista nije TOLIKO loša kao što ste mogli pomisliti nakon prethodnog pasusa. Ali realno - ne verujem da će ova pesma postići značajniji plasman. Kao članica Big 5 (daaa, vratila nam se Italija, sreća, sreća, radost!), ima garantovano mesto u finalu. Da nema te okolnosti - ne verujem da bi "Taken by a stranger" prošla polufinale.
Naredne subote u ovo vreme ćemo znati ko će nas predstavljati u Dizeldorfu, jej! :D Kako se trenutak istine bliži, tako dobijamo sve više informacija o "pretendentima na tron". Ovaj put, veliko mi je zadovoljstvo sa vama šerovati link ka YouTube kanalu Danice Radojičić, koja nastupa pod imenom N.I.N.A., a koja će, kao što znamo, izvoditi Kristininu numeru "Čaroban". Ako je postojao i promil sumnje u vokalne mogućnosti relativno anonimne devojke, to više nije slučaj. Kako god da prođe u subotu, iskreno se nadam da ćemo još čuti od nje. ;)
I nastavljamo dalje! Danas je na meniju zemlja multifunkcionalnih nožića, ukusnih čokolada, svetskih banaka, Rožea Federera i DJ Boba. Naravno,Švajcarska.
Siroti Švajcarci nikako da se sastave poslednjih godina. Nakon solidnog 8. mesta koje su im donele devojke iz Estonije (Vanilla Ninja sa „Cool vibes“ 2005. godine), Švajcarci su samo jednom uspeli da završe u prvih 20, a već 4 godine nisu uspeli da odmaknu od polufinala. A pokušavali su. Probali su sa Dj Bobom (ogav!), sa rock bendom (Lovebugs), čak i sa italijanskim pop zvukom (Meneguzzi), ali uzalud.
Međutim, za svaku pohvalu je to što se Švajcarci ne ponašaju kao uvređene frajle (čitaj: Austrijanci), koje svako malo odluče da bojkotuju ESC zbog loših rezultata. Pored toga što su uporni, trude se da svake godine probaju nešto drugačije u odnosu na prethodnu. Tako ove godine šalju Annu Rossinelli sa više nego simpatičnom i ljupkom pesmicom „In love for a while“.
Inače, Anna Rossinelli je pevačica akustičnog-pop benda „AnneClaire“ iz Bazela. Jedinu pravu konkurenciju na nacionalnom izboru je imala u učesnici američkog „Idola“ (Sarah Burgess) koja je pokušala da se uvali na ESC uz sladunjavu sassy USA-dance-pop pesmicu (hvala Bogu pa nije).
Što se pobedničke pesme tiče – prva reč koja pada na pamet je „nenametljiva“. Video koji imate priliku da pogledate predstavlja doteranu i ulickanu verziju pesme, verovatno i finalnu. Nažalost, još uvek nije dostupna studio verzija, tako da sa linka na dnu možete skačiti samo live verziju. Inače, pesma me neodoljivo podseća na „Somewhere over the rainbow“ u izvođenju Israela Kamakawiwo’olea, verovatno zbog odabira instrumenata, ali tu se svako poređenje završava.
Mislim da će ove godine Švajcarska napokon nastupiti u finalu, zaista bi bila gre’ota da pesma poput ove zaglavi u polufinalu, a da neki glupavi gimmck prođe.
Srpski apdejt!
U međuvremenu, mediji su objavili ko će biti izvođači pesama porodice Kovač. Kao što se znalo i ranije, Aleksandra peva svoju pesmu, koja se zove „Idemo dalje“. Kornelije se „troumio“ između Svilara, Sajka i benda „Breeze“, i na kraju se odlučio za „Breeze“. Inače, za one koji nisu u toku, „Breeze“ predstavlja „prepakovane“ Vampire. Muzički fazon je identičan, they are soooo stuck in the 60’s. Pesma će se zvati „Ring Ring Ring“. Na kraju, što se Kristine Kovač tiče, ispostavilo se da je informacija o Ani Maglici bila netačna – Kristina se odlučila da njenu numeru "Čaroban" izvodi relativno nepoznata Danica Radojičić a.k.a. N.I.N.A. Videćemo kako će sve to na kraju da ispadne. 26. februar is just around the corner. ;)
OK, svi znamo koja pesma je najveći hit svih vremena kada je Evrovizija u pitanju. Naravno, u pitanju je čuveni Waterloo koji je 1974. godine do tada anonimnoj grupi ABBA doneo pobedu. I ne čudi što siroti Kornelije nije imao šanse te godine. Međutim, kada su zemlje učesnice u pitanju, verovatno ćete se prvo setiti Irske. Kako i ne bi, do sada su trijumfovali čak 7 puta, a naročito su nam se svima smučili tokom devedesetih godina. Pobedili su 1992., 1993., 1994. i 1996. godine. Što je mnogo – mnogo je.
Međutim, Irska već godinama ne uspeva da povrati onaj stari sjaj. Poslednji blesak je bio Brian Kennedy 2006. godine. A posle toga... uff... Setimo se samo onog bizarnog ćurana, Dustina. Tuga. Mada, ruku na srce, poslednje dve godine su imali solidne pesme, a nekadašnja pobednica Niamh Kavanagh je uspela da prođe polufinale. U svakom slučaju, od zemlje sa tako sjajnom i blistavom ESC istorijom ostalo je... Pa... Jedward.
Kratka digresija. Da bi shvatili sa čim imamo posla, zamoliću vas da odvojite 3 minuta vašeg vremena i pogledate audiciju pomenutog dvojca u izdanju X Factora za 2009. godinu. No, no, just take a look.
Dakle, dva klinca, koja redefinišu pojam „iritantnost“, a čije su glasovne mogućnosti u najmanju ruku upitne. „U najveću ruku“, rekla bih da nemaju blage veze sa pevanjem, ali hej – sve je to show. U X Factoru su dogurali dosta daleko, i verovatno zahvaljujući hejtu koji je prema njima gajio Simon Cowell, stekli velike simpatije javnosti. I naravno, veliki hejt javnosti. Nema ravnodušnih.
Elem, zahvaljujući katastrofalnoj selekciji pesama za irski nacionalni izbor, ove godine će cela Evropa imati priliku da „uživa“ u Jedward. Sve pesme u finalu su bile na isti fazon, onako bledunjave, njonjave. „Lipstick“ (da, tako se zove pesma) je bila jedina stvar koja je iole odskakala od dosadnog šablona iz koga moji dragi Irci nikako da se otrgnu.
Moj utisak je negativan, i to ne zato što mi oni idu na živce i to strahovito, već zato što ne volim ovakav tip pesama, ne volim ovakav ritam, tekst je glupav, a nastup uživo će samo pokazati ono što već svi znaju – Jedward ne umeju da pevaju i to je fakat. O kako se samo nadam da ostatak Evrope deli moje mišljenje.
Biti rođen u siromašnoj i nestabilnoj afričkoj zemlji je samo po sebi “hendikep”. Ako pak rešite da napustite svoje “ognjište” (mada mislim da tamo ne lože, al’ ‘aj) i obezbedite bolju budućnost sebi i svojoj deci time što ćete preći Sredozemno more i nastaniti se u Evropi – vašim mukama nije kraj. Ako loša sreća nastavi da vas prati, završićete kao novo pojačanje FK Partizan, a ko vam se Fortuna osmehne, završićete u nekoj finoj, kouzi skandinavskoj zemlji. Ako ne verujete čuvenom dr. Albanu, pitajte Stellu Mwangi, ovogodišnju predstavnicu Norveške na Eurosongu.
Stella Mwangi je rođena u Keniji, ali se kao petogodišnje klinče sa porodicom preselila u Norvešku. Hladno, ali standard. Pa opet, nagla promena klime joj nije smetala da počne da baca rime i slaže kompleksne hip-hop ritmove. Njena muzika se nije ograničila samo na Norvešku i rodnu Keniju, već se našla i na saundtrekovima brojnih filmova i serija (CSI serijal, Scrubs, Ghost Whisperer...).
E sad – što se samog nacionalnog izbora (Melodi Grand Prix) tiče, u samom finalu Stella nije imala većih problema, pošto IMHO, jedina pesma koja je mogla da joj pomuti sreću nije uspela da se plasira u završnu fazu. U pitanju je pesma „Gone with the wind“ koju izvodi Noora Noor, i svakako vas pozivam da je poslušate (DL link ispod).
And now – „Haba Haba“, norveški adut u Dizeldorfu! Neminovno je poređenje sa čuvenom „Waka waka“, ali to poređenje se bazira samo na fazonu pesme koji je veoma sličan Šakirinoj pesmi. Tu su afrički ritmovi, swahilli refren, vedri i optimistični uptempić koji je lagan za uši i veoma zarazan. Ovo nije pesma koja treba da pokaže glasovne mogućnosti izvođača (ipak je Stella hip-hoperka), ali svakako treba pohvaliti njen engleski koji je besprekoran. Što se refrena na swahilliju tiče, isti se može parafrazirati kao: „polako, polako, ali sigurno“ („haba haba, hujaza kibaba“).
Prognoza: od do sada izabranih pesama, svakako jedna od najjačih. Ali ima još „dosta da se igra“. It ain’t over till the fat lady sings. U svakom slučaju, thumbs up.
…i dok naši superheroji još uvek kuju svoj pakleni plan za osvajanje Dizeldorfa (lulz), naša vazda prijateljska i komšijska Albanija ne gubi vreme. Naime, albanska državna televizija (u narodu poznata pod nazivom TVSH) je tradicionalno među prvim zemljama kada su nacionalni izbori u pitanju. Verovali ili ne (a što ne bi verovali), albanski izbor je održan 25. decembra prošle godine, ina njemu je trijumfovala Aurela Gaçe. Kapiram da se prezime izgovara kao Gaće. No pun intended. Numera koja će u Nemačkoj pokušati da osvetla obraz Albaniji zove se „Kënga ime“. Ako je verovati ESC nerdovima širom sveta, to znači u prevodu „Moja pesma“. Elem, Aurela važi za jednu od najpoznatijih i najpopularnijih albanskih pevačica zabavne muzike, i pobeda na nacionalnom izboru je za nju bila ravna šetnji kroz park. Ili hranjenju golubova mrvicama hleba. You get the idea.
Što se same pesme tiče, oni sa boljim pamćenjem i dobrim sluhom, uočiće da sam početak pomalo podseća na čuvenu „Everyway that I can“ sa kojom se Sertab Erener proslavila 2003. godine. Ali – to je samo početak. Nakon uvodnih taktova, pesma dobija poputno drugačiji zaokret: previše rock da bi bila pop i vice versa, sa nenametljivo uklopljenim etničkim motivima južne Albanije. Tako ona kaže, meni jedino preostaje da klimnem glavom. Ono oko čega nema spora: Aurela ima izuzetno moćan, pomalo dramatičan vokal, pesma nije dosadna i overall utisak je više nego pozitivan, brat – bratu.
Iako je još rano baviti se prognozama, pošto je do sada tek desetak zemalja odabralo svoje predstavnike, Albanci imaju razloga za optimizam. Em što imaju vrednu dijasporu, em što je pesma stvarno, ali stvarno OK. Dokaz da su celu Evroviziju shvatili izuzetno ozbiljno je i najava da će Aurela pevati na engleskom jeziku. No, do tada će sasvim fino poslužiti i ova „beta“ verzija, koju možete skačiti sa linka ispod. Naravno, izbori širom sveta su još uvek u toku, i tek izabrane pesme će svakako biti ulickane, doterane i zategnute do samog nastupa. Ali i ovo što imamo već sada je više nego dovoljno za „evaluaciju“. ;)
Na prvi pogled, čovek bi rekao “daleko je maj”. To može biti slučaj ako ste pripadnik studentarije koji vreme meri u ispitnim rokovima. Međutim ako ste na mestu “nacionalnog broadkastera” (lulz) koji ima fore do druge polovine marta da odabranu pesmu prijavi organizatoru, a da nakon toga, sve do 10. maja (kada počinju “svečanosti”) besomučno radi na promociji izvođača – biće vam jasno da postoji gomila stvari koje treba odraditi pre nego što se “upale svetla”.
No, kako je ovo prvi tekst na ReciHOP!&ToSu3, red je da ga posvetim zbivanjima oko izbora za pesmu koja će nas (nadajmo se dostojno) predstavljati na predstojećem ESC. Kao što već i ptičice na grani znaju, koncept Beovizije (koji se pokazao kao prilično uspešan prethodnih godina) zamenjen je novom “ingenioznom” idejom koja se svodi na odabir kompozitora koji treba da uradi 3 pesme, od kojih će publika televotingom izabrati pobedničku. Navodno, taj metod je ekonomičniji i financially friendly, mada do sada niko nije pominjao koliku cifru dobijaju angažovani kompozitori. A sasvim druga priča je to što su na ovaj način zatvorena vrata mladim i neafirmisanim kompozitorima i izvođačima, već se “štafeta” prenosi iz ruke u ruku pripadnika jedne prilično male “ekipice” koja oblikuje domaću zabavnomuzičku scenu već decenijama. (A sami vidimo kakva nam je zabavna muzika.)
Anyhoo, nakon prošlogodišnjeg relativno neuspešnog pohoda “Šiške iz pakla”, veće mudraca iz RTS-a se odlučilo da našu evrovizijsku sudbinu poveri najpoznatijoj domaćoj muzičkoj porodici – porodici Kovač. Na golu tata Kornelije, vezni red Kristina, a u napadu Aleksandra.
Međutim, ko god pobedi 26. februara, kada je RTS sa svima nama zakazao event sa početkom u 21 čas – neće mu biti prvi put, pošto i tata i kćeri mu imaju evrovizijsko iskustvo. Oni stariji će se setiti da je 1974. godine, SFRJ predstavljala “Korni grupa” sa numerom “Moja generacija ’42.”. Memorable lyrics: “Mene majka moja rodi / da sanjam o slobodi”. Elem, dirljiva priča o generaciji rođenoj tokom ratnih vihora Drugog svetskog nije preterano ganula evropsku publiku, te su Kornijevci u Brajtonu završili sa 6 bodova, na 12. mestu (istina, od 17 učesnika).
Što se “mlađih kategorija” tiče, sestre Kovač su bile prateći vokali poslednjoj predstavnici Jugoslavije, Bebi Dol, kako na nacionalnom izboru (koji nije prošao bez, sada već tradicionalnih kontroverzi oko glasanja), tako i u studiju 15 čuvenog Ćinećita u Rimu. Svakako da 1 bod koji smo tada osvojili (i ponosno zauzeli 21. mesto) nije krivica pratećih vokala, već posledica nekih ružnih stvari koje nemaju mnogo veze sa muzikom. No, o našoj omiljenoj psihopatkinji (čitaj: Bebi Dol) – neki drugi put.
Nakon ovog malog “blast from the past”, da vidimo šta nas čeka ove godine. Iako ćemo morati da čekamo do 26. da bi čuli barem delić pesama koje nam porodica Kovač sprema, već sada možemo da pretpostavimo između čega ćemo moći da biramo. Za sada je sigurno da ove godine naša pesma neće imati etno primesa. Jedno veliko “yay”, ali i jedno majušno “nay” – u Evropi nas znaju po tom etno fazonu, a nisam sigurna da naša 100% etno free muzika mož’ da se izbori i da se istakne međ’ opasnom konkurencijom. Da je rock u pitanju, pa hajde, ali ako to zastrani u pop i r’n’b vode, biće čupavo. Videćemo.
Aleksandra je već najav’la baladetinu koju će sama izvoditi. Kudos za hrabrost. Ukoliko pobedi, mislim da bi veće šanse imala sa nekom pesmicom u scandi-pop maniru (poput “U jednoj sekundi” sa drugog albuma), ali videćemo kako to izgleda kada AK zapakuje baladu u 3 minuta. Risky. Kornelije, nezvanično se šuška, takođe sprema baladu i to za muškog izvođača. Ne bih da komentarišem, pošto ne mogu da budem objektivna. Diže mi se kosa na glavi od cele plejade domaćih “pop” vokala. Čak ih i ne razlikujem. Jbg, ne pohodim splavove. Nit’ gledam Pink. Oh well. Šuška se Dušan Svilar. Mnjah. Nećemo valjda Grandovce ponovo?!
Na kraju nam ostaje Kristina. Last, but not the least. Ako od bilo koga možemo očekivati nešto što iole nalikuje uptempo pesmi, to će biti njena pesma. Kristina je odabrala da pesmu izvodi Ana Maglica, polaznica škole pevanja “Beogradski glas”, koju btw vodi Aleksandra. YouTube je bio od pomoći, videli smo i čuli Anu, dete zaista ume da peva. Međutim, Eurosong nije mala stvar. Milionski auditorijum. Masivan stejdž. Spektakl. Plašim se da ESC može biti prevelik zalogaj za prilično neafirmisanog i neiskusnog izvođača.
U svakom slučaju, red bi bio da napokon pošaljemo nešto što zaista vredi i valja, a ne neki jeftini gimmick bez imalo kvaliteta.
