Poštovani gledaoci, dobro veče. Pratite vesti Javnog servisa evropske Srbije.
Kakvo neverovatno veče! Kakav trijumf muzike! Srbija je dobila svog predstavnika na ovogodišnjem izboru za Pesmu Evrovizije koji će se krajem maja održati u Bakuu, glavnom gradu vazda prijateljske zemlje Azerbejdžana! Čast i privilegiju da brani naše boje dobio je naš proslavljeni kantautor Željko Joksimović sa numerom „Nije ljubav stvar / Synonim“.
Ali Željkov put do pobede nije bio tako lak! Kao što znate, konkurs za našu pesmu u vidu javnog poziva zainteresovanim izvođačima objavljen je još u januaru, kada je RTS dobio nekoliko stotina kompozicija, kako afirmisanih izvođača, tako i onih koji do sada nisu bili poznati širem auditorijumu. Žiri sačinjen od najeminentnijih domaćih i stranih muzičkih delatnika (čija imena su čuvana u strogoj tajnosti sve do proglašenja pobednika), imao je težak zadatak da od nekoliko stotina pristiglih radova odabere 40. Već sredinom marta, 40 izvođača je dobilo priliku da se javno predstavi na YouTube kanalu RTS-a posvećenom samo Evropesmi, a na samom sajtu je omogućeno glasanje posetilaca za omiljenu pesmu. Od 40 kandidata, 15 numera su odabrali direktno gledaoci preko sajta, a 5 numera su bili rezultat odluke stručnog žirija.
Tako odabranih 20 kompozicija se takmičilo u polufinalnoj večeri, ali je priliku da numeru izvede u finalu dobilo svega 12. Među njima se našao i Željko, čija numera ne samo da je prošla stručni žiri i sud publike, koja je svojim sms glasovima odlučila krajnjeg pobednika, već je nadmoćno trijumfovala i nad konkurentima u finalu. Samim tim, zamerke jednog dela javnosti (koja je u stvari frustrirana zato što je Željko uspešan, a oni nisu, je l' da) da je princip odabira loš jednostavno nisu na mestu. Kao ni kritike upućene Javnom servisu i Tijaniću, jer, podsetimo još jednom, struka i publika su jednoglasno presudili da je Željko taj koji treba da nas predstavlja.
Samo trenutak... Upravo nam iz režije javljaju da imamo najnovije vesti... Aha... Da, da... Izvinite, dragi gledaoci, potkrala nam se jedna omanja greška. Naime, Željko je interno odabran od strane RTS-a, tj Aleksandra Tijanića, a njegova odluka nije bila predmet javne rasprave. Šta? Trenutak, da proverim... Ne, drugi izvođači nisu mogli da konkurišu. Molim?.. Ne, publika nije birala između pesama. Šta kako? Pa lepo, Željko je komponovao jednu pesmu i to je to. Ne, to nije bio Ivica Dačić. Nismo bili sigurni, pa smo tražili potvrdu iz Ministartva unutrašnjih poslova, rekoše nam da je Ministar bio zauzet, imao je spa vikend. Da. Recite? Ne, to je bio Halid Bešlić, ali on nije... Ne, ne, niste mogli da glasate za njega, nije se takmičio... Kako? Ko? Ah, mislite na Ivana Bosiljčića? Ne, ni on se nije takmičio, razumete, nije bilo takmičenje, to je bila samo prezentacija pesme... Aha, da... Da, pa gospodin Tijanić žonglira sa par imena, ali moguće je da će naredne godine Srbiju predstavljati upravo Bosiljčić, da... A dopalo vam se muzičko veče? Baš fino, potrudili smo se. Od vaših para, doduše, znate, to je sve magija pretplate, da... Verovatno ćemo objaviti i DVD sa dokumentarnim filmom o rađanju Željkovog remek-dela, da... Još uvek je rano reći, moguće da će numera biti izložena u vidu postmodernističke instalacije tj multimedijalnog rada u Gugenhajm muzeju, Bilbao nas je zvao, da.... Kažite? Ah, pa vidite, zvuk i slika su isuviše jednodimenzionalni za takvu umetnost kakvom nas je Željko počastio... Da? Kakve kladionice? Ne, naš kreativni tim predvođen Tijanićem, Jovanom Janković i Duškom Vučinić nije ni najmanje zabrinut zbog toga što je naš pad na kladionicama počeo minut nakon premijere pesme. Da? Ma hajte, molim vas, ta priča o Željku kao plagijatoru je čista glupost, pa to je opšte poznato! Možda pesma liči, možda ima identične taktove, melodijske linije, ritam, instrumentaciju, ambijent i još ponešto, ali budite uvereni da je u pitanju autorsko remek-delo, Željkovih veštih harmonikaških prstiju plod. Ma kakav Coldplay, pobogu, ko još to sluša? Šrek? Japan? Stav naše medijske kuće je da su oni zapravo pokrali Željka. Da. Samo što Željko neće da ih tuži, ne želi da gubi vreme na sudske procese, da. U redu, ništa. Prijatno. Doviđenja.
Dakle, dragi gledaoci, kao što rekosmo, bili smo svedoci istorijskog trenutka, trijumfa muzike, originalnosti, stvaralačkog žara pred kojim bi i jedan Mocart morao da zastane i skine kapu! Raduj se Srbijo, dok je tebi Noleta i Željka, nema zime! Živeli!
Nacionalne selekcije širom Evrope se polako zahuktavaju, već znamo 6 pesama, a jednu od njih ste imali prilike da čujete na ovom blogu. However, ovaj post će biti nešto drugačiji.
Kako često imam običaj da kada sam dokona gledam finala iz prethodnih godina (haha, da, toliko sam dokona :D ), došla sam na ideju da napravim mini top listu, s tim što ću se fokusirati na poslednjih 5 godina, barem u ovoj „ediciji“. U planu su 3 top liste, i to „Top 10 transfera blama“, „Top 10 crowd pleaser-a uprkos svemu“ i „Top 10 booty-shaking nastupa“.
Krećemo sa prvom top listom u kojoj se nalaze pesme zbog kojih me je bilo neizmerno sramota; što zbog samih izvođača, što zbog činjenice da gledam ESC. Moram da naglasim da sam sa liste isključila neke domaće predstavnike, pošto mi je bio cilj da budem objektivna, a skoro pa sve naše predstavnike i dan danas hejtam, tako da... Slobodno dopišite Milana Stankovića, čobanina i Kona na listu, mkay? Mkay, počinjemo!
#10 – BUGARSKA 2007 - Elitsa Todorova & Stoyan Yankoulov – „Water“ // mmmm... š... šta? Kakvi su to vokalni „ornamenti“ uz neki već sažvakani Safri Duo fazon? Zamišljam one seoske etno-pevačice na spidu na nekoj rejv žurezi. Ne ide.
#9 – IZRAEL 2007 – Teapacks – „Push the button“ // iako cenim rad ovog benda (trust me, imaju par super pesama), ovo je potpuno promašeno, besmisleno i veoma agresivno prema mom slušnom aparatu koji se svega i svačega naslušao.
#8 – IRSKA 2008- Dustin the Turkey – „Irelande Douze Pointe“ // ovakvu vrstu travestije bih očekivala od neke ex-SSSR zemljice koja očajnički traži pažnju, ali ne i od zemlje čije su pesme maltene sinonim za Evroviziju. Za ime Božje, poslali su ćurana?! ŠKK?!
#7 – HRVATSKA 2006 – Severina – „Moja štikla“ // ...zato što neke stvari jednostavno ne idu. Brčići, Afrika paprika, s s s seks, sojčice, devojčice, šije, šete. Potpuni sataraš od pesme, smisla, muzike, koreografije, teksta... svega. Ovako izgleda tipična Bregovićeva povraćka.
#6 – GRČKA 2007 – Sarber – „Yassou Maria“ // bilo je zaista mučno i neprijatno slušati i gledati mlađanog pevača kako se muči sa ovom pesmom. Falširanje je bilo bolno i nezaboravno. Džaba mu naknadno vrckanje guzom, the damage has been done!
#5 – POLJSKA 2010 – Marcin Mrozinski – „Legenda“ // ovde uopšte nije bitan tunjav tekst i sama pesma koliko je sam scenski nastup bio u najmanju ruku zastrašujuć i uznemirujuć. Ni dan danas nisam skapirala šta je koreograf hteo da kaže, ali je svakako neophodna detaljna analiza onog headlock-a.
#4 – ŠPANIJA 2007 – D' Nash-„I Love you mi vida“ // meni je Španija vazda bila izuzetno draga zemlja, i baš mi nije po volji da gledam kako se već godinama muče i zlopate sa lošim izborom pesama. Posebno tragična je bila 2007. godina kada su nastupao boy band D' Nash i izfalširao za sve pare.
#3 – ŠVAJCARSKA 2007 – DJ Bobo – „Vampires are alive“ // plašite se devedesetih? Budite bez brige, DJ Bobo, simbol eurodancea ih je sahranio te godine svojim više nego patetičnim pokušajem da na krilima naglog i ne baš najjasnijeg uspeha „vampirsih“ tema u filmu i TV obezbedi dobar plasman zemlji čokolade i satova. Rest in peace, Bobo.
#2 – VELIKA BRITANIJA 2010 – Josh Dubovie – „That sounds good to me“ // bolno, jadno, patetično, staromodno, potpuno promašeno. Mlađani Džoš je žrtvovao toliko toga (bio učesnik tadašnjeg Britain's Got Talent, ali se povukao zarad ove blamaže), da bi na kraju pevao pesmu sa stihovima kao što su: „if you bring the sunshine / I'll bring the good times / Just add your laughter / It's happy ever after / I don't know 'bout you / But that sounds good to me“. I guess you're the only one who feels that way, mate.
#1 – VELIKA BRITANIJA 2007 – Scooch – „Flying the flag“ // Ja ne mogu...
Najgori evrovizijski bloger ikada! :) A šta da vam kažem – život se isprečio. No, bolje ikad, nego nikad!
Danas ću da vam pišem o nekoliko stvari. Moraću malo da serem po RTS-u (what else is new, ey?), da pogledam u komšijska dvorišta i prokomentarišem polufinalni žreb! Ah, da, umal' da zaboravim, nacionalni izbori su već tu, a za početak ciklusa, podeliću sa vama dansku predstavnicu. Kada kažem „podeliti“, ne mislim to u nekom brutalnom dismemberment smislu, već, jel'te u strogo empetri smislu. Idemo redom.
1) U njemu svojstvenom maniru autokrate i tiranina, „El Hefe“ Tijanić je rešio da izbor predstavnika Srbije na narednom Eurosongu prepusti... SEBI. Ako ste mislili da je prošlogodišnji izbor bio pomalo restriktivan, šta tek reći na „3 puta Seljko za Baku“. Pravdajući se (kao i uvek) nedostatkom sredstava, Tijanić je već... treću godinu za redom rešio da internim izborom odredi ko je taj ko će komponovati/izvesti našu numeru. Naravno, nakon Bregovića i la familie Kovač, na red je došao... pa... gospodin Eurosong-Čobanin lično. Seljko.
Takav izbor je opravdan činjenicom da je Seljko već jednom uspešno predstavljao Srbiju. Iiii Bosnu (njegova kompozicija je „Lejla“ sa kojom je Hari Mata Hari predstavljao Bosnu). Iiii Srbiju („Oro“ 2008.), kada je i prilično trapavo vodio Eurosong u Beogradu. Iiii koji je samim svojim postojanjem sebe ustoličio kao neprikosnovenu najvišu instancu kada je domaći izbor u pitanju... Što bi možda bilo i OK da već nismo pobedili, ali ne sa Seljkovom pesmom, već kompozicijom Vladimira Graića. Mislim, ako smo već hteli interno da pošaljemo nekoga sa bogatim ESC iskustvom, mogli smo izabrati da kompozitor bude Graić... Oh well, možda se čovek jednostavno nije dovoljno uvukao u dupe „El Hefea“. Ko zna.
I znate kaj? Mudro zbori Aleksandra Radović. Šteta što Seljko nije malo mlađi, pa da ga pošaljemo i Eurosong Junior.
2) Što se komšija tiče, još uvek ne znamo kako će zvučati pesme, ali znamo ko će ih izvoditi. Hrvati su rešili da ih predstavlja Nina Badrić. Sasvim razumljivo, u pitanju je jedan od najkvalitetnijih vokala u regionu. Pa opet, ostaje žal za otvorenim nacionalnim konkurisima. Uvek je lepo pružiti mogućnost manje afirmisanim izvođačima da skrenu pažnju na sebe. Realno, prvi put sam čula za Sevdah Baby na Beoviziji. Kao i još nekoliko izvođača. Oh, well. Srećno, komšije! ;)
Što se malo daljih komšija tiče (svi smo mi košije i kosmopolite, jel'te), situacija je slična. Francuze će predstavljati čuvena Anggun (dobro, ja za nju znam od ranije, štaviše lajkiram neke njene pesme, no o njoj kad za to dođe vreme), a Španci će pokušati da vrate staru slavu uz pomoć velike dive, Pastore Soler. So far, izgleda da nas čeka izuzetno jako takmičenje, barem po imenima.
3) Kao što pomenuh gore, obavljen je polufinalni žreb! Prvo polufinalno veče će biti održano 22. maja, i u njemu učestvuju Albanija, Rumunija, San Marino, Izrael, Irska, Crna Gora, Grčka, Finska, Moldavija, Kipar, Mađarska, Danska, Austrija, Island, Letonija, Švajcarska, Rusija i Belgija.
Mi nastupamo u drugom polufinalu 24. maja, zajedno sa Bosnom, Slovačkom, Maltom, Ukrajinom, Bugarskom, Estonijom, Belorusijom, Portugalom, Holadnijom, Makedonijom, Hrvatskom, Norveškom, Gruzijom, Švedskom, Litvanijom, Jermenijom i Slovenijom.
Na kom mestu će ko nastupati se neće znati do sredine marta. Kratak osvrt: koliko je dobro, toliko je i loše. Dobro: YU blok nije razbijen. U polufinalu smo sa svim ex-Yu zemljama osim Crne Gore. Ne sumnjamo u komšijsko glasanje. Loše: ni SSSR blok nije razbijen kako treba. U prvom finalu su samo 3 SSSR zemlje, a u drugom čak 6. Tu je i jedan mini nordijski blok u vidu Švedske, Norveške i Estonije. Male evrovizijske zemlje poput Portugala, Holandije i Slovačke imaju razloga za zabrinutost. Međutim,kako sam oduvek endorsovala objektivnost naspram komšijske razmene glasova, nadam se da će dalje proći najkvalitetnije pesme, a ne one koje dolaze iz zemalja sa najboljim dobrosusedskim odnosima.
4) Iiiiii... Danska! Kombinovanim glasovima žirija i televotinga, pobednik Dansk Melodi Grand Prixa je Soluna Samay sa pesmom „Should've known better“. Rutinsko prebrojavanje krvnih zrnaca: otac Nemac, majka iz Švajcarske, a ona rođena u Gvatemali. U Danskoj živi od svoje 10. godine (Duška, ako čitaš ovo, piši, hvataj beleške, da stigneš da naučiš do polufinala!)
Ono što je najbitnije: pesma. Simpatični contemporary pop, odličan izgovor engleskog, bojom glasa pomalo podseća na našu dragu Johanu sa Islanda. Nastup: definitvno mora promeniti kostim, mis'im, ovo na nacionalnom finalu je blagi užas i tiha jeza. Sama ideja (devojka sa gitarom) je već prežvakana milion puta i to ne sa naročitim uspehom (setimo se Ane Bergendal iz Švedske i Susane Georgi koja je prevala za Andoru). Prognozom nema šanse da se bavim, ima još mnooogo pesama da se odabere i posluša, ali ovako, na prvu loptu: pevljivo, lagano, pitko ali i neubedljivo. Nešto poput pesme koju ćeš rado slušati u kolima na nekoj stanici poput HitMusic FM. Linkić za DL dole, kao i uvek. ;)
Koncept Evrovizije je vazda bio jednostavan. Zemlja, članica Evropske zajednice emitera that is EBU, bira pesmu i izvođača koji će je predstavljati na takmičenju. Kako će zemlje birati svoje predstavnike zavisi od zemlje do zemlje. Dok neki emiteri insistiraju da kompozitor, izvođač (ili i jedno i drugo) budu državljani te zemlje, ili da pesma bude na zvaničnom jeziku zemlje učesnice, većina se odlučila za znatno fleksibilniji pristup. U prevodu – nije bitno ko peva, odakle je izvođač, na kom jeziku je pesma (da li je u pitanju postojeći jezik uopšte?), ako je žiri ili publika izaberu, ide na Evroviziju.
Zato nije neuobičajeno da jednu zemlju predstavlja izvođač iz druge zemlje. Štaviše, to je postala prilično uobičajena pojava koja više nikoga ne iznenađuje. I uopšte nije bitno da li je u pitanu neka majušna zemlja (poput Andore ili Luksemburga) ili zemlja sa već postojećom muzičkom scenom (Švajcarska). Tako su estonske rokerke Vanilla Ninja branile boje Švajcarske, velika Lara Fabian iz Belgije je hrabro pevala za Luksemburg, a španska zvezdica Gisella je bila uzdanica Andore, ponajviše zahvaljujući svom katalonskom poreklu. Vicky Leandros da ne pominjemo. Ni Annu Vissi.
Dokle god “interne razmene” izvođača međ’ zemljama članicama EBU nisu toliko čudne (Kipar i Grčka ionako uvek razmenjuju dvanaestice, šta fali da razmene i pevače?), uvek je neobično videti da na ESC učestvuje neki prekookeanski izvođač. Pravi fanovi ESC će se odmah setiti Celine Dion koja je 1988. godine donela ni manje, ni više nego pobedu Švajcarskoj sa numerom “Ne partez pas sans moi” (a na otvaranju takmičenja naredne godine otpevala monumentalnu “Where does my heart beat now?”)
Iako nama najpoznatija i najuspšenija, Celine nije bila jedina diva “from the great white north” koja se oprobala na ESC. Naime, kanadska frankofonska zvezda, Natasha St-Pier je 2001. godine predstavljala Francusku, sa zapaženom “Je n'ai que mon âme”. Natasha je ostvarila izuzetno visok plasman (4. mesto), iako će se većina fanova takmičenja složiti sa mnom da su te godine grčki dvojac Antique bili numero uno, a Natasha numero dos. A pobedili su oni Estonci sa dosadnom pesmicom “Everybody”. Smor.
Na kraju, pomenimo još i Laru Fabian. Iako je Belgijanka po rođenju, ima dvojno državljanstvo. Belgije i, naravno – Kanade. Nastupala je 1988. godine, dakle kada i Celine, sa numerom “Croire”, i kao što rekosmo, pevajući za Luksemburg. Plasman – 4. mesto. Mada je po mom skromnom mišljenju “Croire” bolja pesma od pobedničke, al’ ‘aj.
Iako se iz svega navedenog lako može zaključiti da su dosadašnja učešća kanadskih izvođača na ESC bila izuzetno dobro primljena, molimo Avril Lavigne da joj svašta ne pada na pamet. ;)
Kao što najavih u prethodnom postu, iako je sezona lova na Eurosong pobednika za 2011. završena, to ne znači da ovaj blog ulazi u stanje hibernacije. :)
Za prvi u seriji nostalgičnih tekstova koji će se baviti ranijim edicijama Eurosonga (you know, kada je Juga bila jedna zemlja, i dok je amazonka Ruslana bila samo na nivou ideje), odabrala sam pesmu koja je branila boje SFRJ na Eurosongu 1975. godine. U pitanju je numera „Dan ljubezni“ koju je izvodila grupa „Pepel in kri“.
Evrovizija te godine održana je u Stokholmu, i na njoj je učestvovalo 19 zemalja. Pobedili su Holanđani („Ding-a-dong“ koju su izveli Teach-In), a slovenačka grupa je završila na časnom 13. mestu, osvojivši 22 poena, od čega najviše od Švedske, Belgije i Irske.
Pa opet, iako na prvi pogled deluje da tako osrednji plasman ne zaslužuje neku naročitu pažnju – u pitanju je jedna izuzetno topla, lagana i chill numera, koja i dan danas važi za jednu od najboljih jugoslovenskih pesama na Evroviziji.
Par kurioziteta: u pitanju je četvrta jugoslovenska pesma izvedena na slovenačkom jeziku. Glavni vokal je Ditka Haberl, a pored nje na sceni su bili još Oto Pestner, Nada Žgur, Palmira Klobovs, Ivo Mojzer i Tadej Hrušovar. Elem, to nije bio jedini i poslednji nastup ove ekipe na ESC. Naime, na Evroviziji održanoj u Zagrebu, 1990. godine, Ditka, Tadej, Nada i Ivo su bili back-vokali pobedničkoj „Insieme“, koju izvede omaleni Toto Cutugno i pobedi.
Jesam ESC fanatik, ali čak i ja moram da priznam - ova nedelja je bila iscrpljujuća čak i za mene. Željno sam čekala subotu veče i finale, što zbog samog hepeninga, što zbog činjenice da ću nakon istog konačno moći da "danem dušom" i iscooliram malo. Blogovanje o Eurosongu tokom trajanja istog zna da bude izuzetno naporno i zahtevno, ali i zahvalno - natočito ako uzmete u obzir komične upite koje Google prosleđuje na adresu ovog bloga. :)
Anyhoo, da rezimiramo! Pobednik ovogodišnjeg ESC-a je Azerbejdžan. Italija se vratila u velikom stilu osvojivši drugo mesto, dok je Nina završila na izuzetno dobrom 14. mestu. No, krenimo redom.
Nakon "uživanja" u megalomaniji i egu Štefana Raba na samom početku, imali smo prilike da saslušamo 25 pesama, ovogodišnjih finalista. Ne bih se zadržavala na detaljnim opisima nastupa onih koji su prošli u finale iz polufinala, pošto se tu ništa značajnije nije promenilo, već ću se na kratko osvrnuti na "Big 5". Blue, iako sa solidnom pesmom, nisu uspeli da ostave značajniji utisak na mene. Ceo nastup je bio prilično traljavo osmišljen IMHO, i nije mi baš najjasnija "umetnička vizija" čoveka koji je rešio da stavi slike momaka iz benda kao deo scenografije. Iako je slovio za jednog od favorita, Amaury Vassilli iz Francuske je imao iznenađujuće osrednji nastup. Deluje kao da je sa pesmom počeo niže nego što je trebalo, posle kao da je pokušao da se čupa, ali jednostavno - to nije zvučalo ni probližno studijskom snimku. Rafael iz Italije je ponovio nastup sa San Rema, dok je domaćica Lena pokušala da nešto mračnijim nastupom i krupnim kadrovima privučne pažnju gledalaca širom Evrope. Lucia iz Španije je pružila tipičan španski ESC nastup, sa plesačima i "veselom" koreografijom, na šta smo već navikli.
Što se tiče Nininog nastupa, svi problemi sa tonom koji su pratili prvo polufinalno veče uspešno su otklonjeni i naša predstavnica je zvučala baš onako kako treba. Da je ostavila izuzetno jak utisak na sve gledaoce dokazuje i činjenica da je #Serbia bio world trending topic na Twitteru još dugo nakon njenog nastupa. Baš kao i Austin Powers. :) Možda će nekome 14. mesto delovati kao neuspeh, ali zauzeti zlatnu sredinu u ovako jakom finalu je sjajna stvar. Iako sam se potajno nadala ulasku u Top 10, i ovo je odličan rezultat, tim pre što je "Čaroban" netipična pesmica, potpuni retro i sa takvim pesmama je uvek rizik.
Pobednička pesma - sve sam rekla u prethodnim postovima. Osrednje, mlako, bezidejno, njonjavo. Azerbejdžan je inače zemlja koja godinama izdvaja izuzetno značajne sume novca za Eurosong. Može im se, imaju love (nafta) i ne biraju sredstva da se promovišu u najboljem mogućem svetlu. Pretprošle godine su privoleli švedskog producenta Arasha da im uradi pesmu, i ostvarili prilično visok plasman. Prethodne godine su privoleli koreografa Beyonce da osmisli nastup mlađane Safure (koja je pevala pesmu švedskog kompozitora, i koja je već bila viđena kao pobednik), na ceo projekat potrošili nekoliko MILIONA dolara (po nekim navodima, desetine miliona dolara), ali ponovo bez uspeha. I eto, ove godine su napokon uspeli da pobede sa mediocre pesmurkom koji zvuči prilično jeftino, u "High School Musical" fazonu. Izgleda da su Azeri svoj budžet usmerili na pravo mesto (ne kažem da su uleteli sa lovom kod nekih stručnih žirija, ali mi je potpuno neshvatljivo kako jedna do zla Boga dosadna pesma može da prođe tako dobro?).
Italija je osvojila drugo mesto. Verujem da je ovo pesma za koju bi glasao tipičan nacionalni stručni žiri, sačinjen od pretenciznih likova koji se tripuju da se razumeju u "dobru muziku"... Kao što rekoh i u tekstu posvećenom italijanskoj pesmi, Rafael nije ponudio ništa novo u svom žanru, a čak i ovo što je ponudio je prosečno i neinventivno. Sorry but jebiga.
Kao što sam i prognozirala, Bosna je završila na 6. mestu, a takođe u skladu sa mojim prognozama, Getter Jaani je zapatila "sindrom Kate Ryan" i završila kao pretposlednja. Takođe, kada smo već kod favorita koji su "ispušili", moramo pomenuti Francuza koji je završio kao 15., Mađaricu koja je skončala na 22. mestu, ali i Blue koji su, suprotno svim očekivanjima završili na 11. mestu. Ni Vorobjov iz Rusije nikako ne može biti zadovoljan 16. mestom, i sigurno se pita "WTF" gledajući na završnu tabelu na kojoj je Mika iz Ukrajine na nelogično i neprirodno visokom 4. mestu. Ni meni nije jasno.
Kao što je to običaj, i narednih dana će se pričati o blokovskom glasanju. Naravno, ko izgubi ima pravo da se ljuti, ali ne mogu da se otmem utisku da su (u poslednjih nekoliko godina) jedino Elena Paparizou, Marija Šerifović, Lordi i Rybak prva mesta osvojili "fair & square". I dokle je stranim komentatorima potpuno logično da Skandinavci međusobno razmenjuju poene, uvek dođe do histerije kada su ex-Yu zemlje u pitanju. Čini se da je to činjenica koja posebno ide na živce Britancima, koji su ove godine 12 poena naravno dali Irskoj, samo da bi posle imali jaw dropping trenutak kada su od Irske nazad dobili svega 6. :) Moj savet: dragi Britanci, podelite se na Englesku, Škotsku, Vels i Severnu Irsku, imaćete garantovan top 10 svake godine. ;D
Naravno, pored Balkanaca i Skandinavaca, međusobno su se lizali Grci i Kiprani, Španci i Portugalci, Nemci i Austrijanci, Mađari i Finci, Turci i Azerbejdžanci, Rumuni i Moldavci. U know, the usual stuff na šta smo već navikli. Utisak da je naša dijaspora razočarala i jeste i nije na mestu. Bila sam iznenađena što nismo dobili ni jedan jedini poen iz Nemačke, Švedske i Rusije, ali ne smemo zaboraviti da je uticaj televotinga drastično smanjen uvođenjem stručnog žirija. Za dobar skor nije dovoljno "rasejanje", već poeni od što više zemalja.
No dobro - Eurosong će naredne godine biti održan u Bakuu. Iskreno se nadam da će, u skladu sa tendencijama da promovišu svoju zemlju, vlada Azerbejdžana subvencionisati low cost letove ka Bakuu (:D) i na taj način privući što veći broj fanova ESC-a. Meni preostaje da štekam lovu, u nadi da se u međuvremenu neće zaratiti u susednom Iranu, i da mi roditelji neće sakriti pasoš zbog brige za moju bezbednost u tamo nekom Azerbejdžanu, Bogu iza tregera. :)
Suma sumarum - Nini sve čestitke za odličan plasman! Ne da se nismo obrukali, nego smo pokazali da znamo da furamo muziku koja nije u "ovo je Balkan" fazonu. :) Jedino bih preporučila RTS-u da vrati stari format nacionalnog izbora i na taj način barem malo pomogne domaćoj zabavnoj muzici. ;)
Što se bloga tiče, ovo nikako nije kraj sezone. Gomila evrovizijskih priča čeka da bude ispričana, a gomila mp3 fajlova čeka da bude podeljena sa vama. Stay tuned! :)
PS Ako ste mislili da sam zaboravila na Dušku - grešite. Jednostavno, više nemam ni živaca ni vremena da pišem eseje o njenim lapsusima i nekompetentnosti.
Ovaj tekst je trebalo da bude okačen još jutros, ali mi je Blogger zabio nož u leđa, tako da - šta da vam kažem. U jedan tekst ću nagurati impresije sa druge polufinalne večeri, par reči o pesmama Big 5, kao i prognoze za finale. Idemo redom!
Domaćin se napokon konsolidovao, tako da nismo imali problema sa slikom i tonom iz Dizeldorfa, što se ne odnosi samo na gledaoce širom Evrope, već i na same izvođače. Ozvučenje je bilo za par klasa bolje u odnosu na prvo polufinale, tako da ćemo sve pesme u subotu moći da čujemo u njihovoj "punoj slavi". Iako smo bili lišeni Duškinog "stručnog komentara", sa žaljenjem konstatujem da nismo bili lišeni zbunjenog i nekompetentnog komentatora, koji se na trenutke svojim pokušajima da bude duhovit i žovijalan trudio da mimikrira činjenicu da se za ovaj prenos spremao... koliko? Sat vremena? Dva sata? Skinuo dajdžest sa neta? No, dosta o tim nebitnim ljudima koji se zamo zaj*b*vaju na račun nas koji plaćamo TV pretplatu.
Veče je otvorio Dino Merlin, koji (kao što rekosmo) slovi za jednog od favorita. Moram da budem iskrena i primetim da me nastup uošte nije oduševio niti oborio s nogu. Dino je delovao pomalo komično u tom vintage-hipster izgledu, a izgovor engleskog je bio naročito tragičan. Pesma bi, u to nema sumnje, zvučala daleko ubedljivije na SHB jeziku (to ja pokušavam da budem politički korektna). Sve u svemu, očekivala sam više. Nadin iz Austrije - moćna i sigurna interpretacija, koju nije uspeo da pokvari ni dosadan i sveden scenski nastup. Bend 3JS iz Holandije nas nije naročito impresionirao, dok su Witloof Bay iz Belgije smorili za medalju. Bled i neubedljiv je bio i nastup predstavnica Slovačke, grupe TWiNS, dok je Mika Newton iz Ukrajine efikasno uspela da skrene pažnju sa svoje mediokritetske pesmice peščanim artworkom u pozadini (ili je to bila kafa? - sećate se one reklame za DonCafe?).
E onda smo imali tu "privilegiju" da uživamo u energičnom nastupu neartikulisanih Moldavaca (vaistinu, iako engleski znam prilično dobro, uspevala sam da razaznam svaku treću ili četvrtu reč) iz Zdob Ši Zdub. Nakon njih, na scenu je istrčalo mlado Švedče, Erik Saade i izveo pesmu "Popular" u kojoj smo prepoznali još barem 3 pesme (uvod na početku je iz pesme "Rasputin" u izvođenju Boney M, to begin with). Interptecija znatno lošija nego na studijskom snimku - ipak je teško skakati i pevati istovremeno. Hristos Milordos je pokušao da se domogne finala, ali bez uspeha - jednostavno, utopio se u previše zakomplikovan i zamršen scenski nastup, i u silne prateće vokale. Možda bi pesma imala bolju prođu da Kiprani nisu toliko žudeli za dramom.
Na moju veliku žalost, Poli Genova nije uspela da se plasira u finale, ali je utisak koji je ostavila više nego pozitivan. O Makedoncu ne bih trošila previše reči, a komentar da je to novi Toše bih okarakterisala kao skandalozan, blasfemičan i travestiju bez presedana. Nekadašnja pobednica (?), Dana International se predstavila numerom inspirativnog i sofisticiranog naziva "Ding Dong", koja ruku na srce i nije toliko loša, koliko je nastup bio neinventivan i dosadan. Jedino po čemu se pesma izdvojila iz gomile je sama ličnost Dane International, a to nije bilo dovoljno za prolaz u finale.
Maja Keuc je opravdala moju naklonost, i fantastičnom i samouverenom interpretacijom obezbedila nastup u subotu. Pa ipak, ostaje žal za slovenačkom verzijom pesme, kao i onom dvojicom whacky densera sa nacionalnog finala. Posle mlade Slovenke, slušali smo potpuni euro-pop treš u vidu rumunskog benda Hotel FM. Sam pogled na pevača u onim grozomornim pantalonama je bio dovoljan da bacim peglu, a o činjenici da su u toj pesmi plagirali sve živo i mrto ne bih trošila reči. Getter Jaani iz Estonije je bila sledeća. Interpretacija pomalo shaky (i to kod pratećih vokala u refrenu), a postavka stejdža na trenutke prenatrpana. Iako slovi za favorita, baš kao i Dino, nakon onoga sinoć - 6.7. ili 8. mesto su realnost. Onda je na red došla beloruskaVendi i doprinela prvom WTF momentu večeri.
Letonski duo Musiqq (što je naš vrli komentator pročitao kao "Musk") nije menjao svoj nastup sa nacionalnog finala što jednostavno nije bilo dovoljno za prolazak dalje, uprkos prilično dobroj pesmi. Danski plagijatori i hipsteri su na moju veliku žalost i negodovanje, baš kao i Rumuni uspeli da se plasiraju dalje, svima jasno uputivši poruku koju Danci furaju već neko vreme: krađa tuđih pesama prolazi nekažnjeno. Drugi WTF momenat večeri su bili Jedward iz Irske, i tu reči postaju višak. Već ih okarakterisah kao 2 kapucinera. Sada ću tu kvalifikaciju proširiti i reći da su oni 2 kapucinera na speedu koja se ponašaju kao da su pušteni iz kaveza nakon 10 dana zatočeništva. Ma koliko volela Irsku, moram da priznam da se domet ovih majmunčića može meriti sa dometom ćurana Dustina u Beogradu 2008. godine. Da su barem comedy act, bilo bi lakše. Ovako... jeza.
Elem, dalje su prošli Bosna, Austrija, Rumunija, Švedska, Danska, Estonija, Slovenija, Irska, Moldavija i Ukrajina.
Nakon druge polufinalne večeri, pristupilo se žrebanju za subotu. Kao da nastup nije bio dovoljno slab, žreb je dodatno uje*ao šanse Dina Merilina da ostvari neki fantastičan plasman. Nastupati drugi u finalu je najgora stvar koja je mogla da se dogodi nekome ko pretenduje na Top3, a kamoli na pobedu. Štaviše, u istoriji ESC se nije dogodilo da neko ko u finalu nastupi kao drugi osvoji prvo mesto. Naravno, za sve postoji prvi put. Ni mladi Šved se nije usrećio, kao ni Irci, pošto nastupaju u sendviču između Mađarice Kati Wolf i Estonke. Što se Srbije tiče, kao što znate, nastupamo kao 24., a pre nas ćemo ponovo gledati crtanje po pesku uz ukrajinsku uspavanku, što je ODLIČNO.
Kao što znate, oni koji nisu morali da brinu o finalu su zemlje domaćina i Big 4, tj Big 5, pošto je i domaćin deo "Velike Petorke". O pretencioznom Italjanu sam već pričala, kao i o Leni, a sada par reči o Britancima, Francuzu i Španjolki.
Velika Britanija je ipak rešila da se malo uozbilji, ali ne do kraja. Šalju nekada veoma popularan boy band Blue sa numerom "I Can". Iskreno, ne volim takve "od mene zavisi mogu sve što poželim ako verujem u sebe" pesme (zato hejtam i Marčela, lulz), tako da me ni ova pesma nije naročito oduševila. Na trenutke me je podsećala na pretencioznost i pompeznost Dime Bilana u "Believe", i samim tim me terala na povraćanje, al' 'aj. Neće biti tragedija ako pobede.
Ako je verovatni kladioničarima, najveći favorit je mlađani i slatkasti fransucki tenor, Amaury Vasilli koji će izvesti numeru "Sognu", i to na korzikanskom jeziku (oh, yeah). Mada, to nije ni bitno, opera je opera, na isto ti se 'vata, pevao na francuskom, korzikanskom ili swahiliju. Elem, nisam fan ovakvih hibrida, mada verujem da će Amaury uspeti da šarmira popriličan broj Evropljanja (dovoljno je da trepne :D ). Moje mišljenje - "Sognu" mi žanrovski nije primerena takmičenju ovog formata, no dobro. Kad su mogli Lordi da pobede, može i ovaj. Na kraju - Španci.
Španija je jedina zemlja Big 4(5) koja već godinama ne uspeva da ostvari značajniji plasman. Štaviše, poslednji put kada su Španci uspeli da ostvare iole visok plasman je bilo daleke 2003. godine, kada ih je predstavljala Beth sa šesmom "Dime", u Stambolu gradu. Uporno pokušavajući da pronađu uspešnu formulu kada je ESC u pitanju, Španci su ponovo fejlali (da se ne lažemo) i poslali relativno nepoznatu Luciu Perez sa numerom "Que me quiten lo bailao". Ono što karakteriše sve španske entryje poslednjih decenija (ako izuzmemo Rosu iz 2002. i Anabel Conde) je njihov etno flamenco fazon koji besomučno furaju. Ovaj put, s obzirom na to da Lucia dolazi sa severa zemlje, umesto besnih gitara i flamenkolikih aranžmana tipičnih za jug, slušaćemo gajde, karakteristične za sever Španije, tačnije za Galiciju, odakle nam dolazi izvođač. Pa opet, radikalan zaokret na sever teško da će se isplatiti Špancima, ovo jednostavno nije dovoljno dobro.
Na kraju - prognoze. Apsolutno je nemoguće tipovati bilo šta ove godine. Brojni favoriti nisu opravdali očekivanja, neki od kojih se to nije očekivalo zasijali su punim sjajem, tako da sa pravom možemo očekivati pravo klanje na tabeli. Što se tiče pesama koje najviše "štrče" i "bodu oči", to su svakako Francuska, Švajcarska, Irska, ali i Srbija. Čini se da će se za isti "komad glasačkog tela" boriti Vorobjov iz Rusije i Blue, dok će koplja ukrstiti i Kati Wolf sa Getter Jaani.
Što se blokova tiče - gadna situacija. Skandinavski blok će se verovatno skoncentrisati na Erika iz Švedske i Getter Jaani, dok će Sovjeti podržati Vorobjova i cheesy duet iz Azerbejdžana (mada mi još uvek nije najjasnije zbog čega). Očekujemo razmenu glasova između Moldavije i Rumunije i Britanije i Irske. Glasove ex-yu bloka će podeliti Dino i Nina, mada mi se čini da glasovi dijaspore više neće biti ti koji odlučuju. Što se naših glasova tiče, 12 dajemo Bosni, 10 Mađarskoj, 8 Grčkoj. Uzgred, primetiste li reklamu na Prvoj da glasamo za Rusa? Epic. :)
Hard Core fanovima preporučujem da blagovremeno isprintaju score-card koji je izradio BBC i da pripreme bahate količine hrane i pića - čeka nas naporno veče. ;)
